Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринејa
Издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Први број „Православља” изашао је 15. априла 1967. године.
Почетна - Архива - Редакција - Контакт - Медији - Преузми - Упутство редак.
У броју 929

Најава броја

Православље 1136

Издвајамо:






Православни линкови

http://www.spc.rs/
http://www.riznica.org.rs
Човек и технологија, сајт ђакона Оливера Суботића Пословно продајни центар Епархије сумадијске (www.eparhija.rs) Живе речи утехе - Православни портал и форум
 филм "ОТАЦ"

Албума сећања на наше претке из Првог светског рата

Оцените чланак
Оцена: 3.50 (од 2 читалаца)

Сава, игуман манастира Раванице

Аутор: Живорад Јанковић, Број 929, Рубрика Савременици устанка
Уобичајено је схватање да је манастир Раваница задужбина косовског мученика светог кнеза Лазара, што је ставља у ред владарских задужбина на чијем почетку стоји манастир Студеница, подигнута од великог жупана Стефана Немање, „сакупитеља српске земље“, по речима старог писца и оснивача династије. Затим следе Милешева, Сопоћани, Бањска, Дечани, Арханђели... Низ се завршава Манасијом, задужбином Лазаревог сина деспота Стефана.

Поменутом схватању да је Раваница Лазарева задужбина доприноси чињеница да се његове мошти ту налазе. Када се погледа текст повеље која је сачувана у познијем сажетом изводу, изгледа да замисао оснивача Раванице није била да овај храм буде његово гробно место. У том случају, текст повеље у свом уводном делу, где се обично срећу богословски мотиви, има формуле есхатолошког садржаја познате из других сличних аката. Уместо тога, овде би пре реч била о томе да кнез подиже храм у знак захвалности што је ступио на положај владара: „Стога и ја, у Христа Бога благоверни кнез Лазар, ревнујем пре мене бившим благочастивим царевима, на престо којих ме Бог узнесе и чином царства украси и славом - од многих његових даровања која су на мени, мало њему усхтедох принети, колико је могуће.

Благовољењем Оца и поспешењем Сина и совершенијем Светога Духа подигох од основања манастир у славу Светога Вазнесења и као ктитор његов по моћи украсих“.

Раваница се одликује својим положајем. Уобичајено је да српски владари граде задужбине у оним областима где се у том моменту налази тежиште државе. И кнез Лазар тако чини, само што је сада пажња усмерена на моравски део Србије, језгро области којом је он управљао пре него што је постао владар. Та област као да је дотле некако занемарена или бар запостављена у изворима, јер о њој се дотле мало зна. У време кнеза Лазара достиже свој пуни процват. Граде се храмови, преписују књиге, настају монашке насеобине око појединих манастира. Српска земља у то време је последње и најбезбедније уточиште за оне жељне самоће и тишине. Византија и атоска Света Гора више то не могу да пруже, јер су угрожене од Турака. Нажалост, такво стање неће дуго трајати. Турци увиђају да Србија под Лазаревим вођством свакога дана постаје све јача и отпорнија после кризе настале гашењем династије Немањића. Стога хитају да одмере снаге са њом. Турска је тада већ постала сила првога реда која може да се носи и са јачим државама него што је Србија. Косовски Видовдан 1389. године представља преломну тачку у српској историји. У бици гине читаво поколење једнога народа. Ту Лазар, иако владар, понаша се и пада као обичан војник. Особеност косовског полома чини и то што на бојишту остају оба владара, а то се ретко дешава. За Србе потоњих векова прошлост се дели на период пре и после Косова. Годину дана након судбоносне битке, Раваница под своје сводове прима мошти косовског мученика. Захваљујући томе, стаје у ред са манастиром Милешевом, која чува мошти оснивача Српске цркве Светога Саве.

Настала при крају живота старе Српске државе, Раваница ће брзо понети ожиљке ропства на себи. Горела је већ 1398. и 1439. године. Важан датум у њеном животу представља Велика сеоба Срба 1690. године под патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Поучени тешким искуством спаљивања Савиних моштију сто година раније, раванички монаси покушавају да сачувају скривањем Лазареве мошти. Са њима и осталим драгоценостима манастира за четрдесет дана стижу до Сентандреје. Од 1697. г. налазе уточиште у фрушкогорском манастиру Врднику, који од тада постаје сремска Раваница. Постоје слични примери код других манастира, где се по две обитељи смештене у различитим областима чвршће вежу и испомажу у невољи. Ипак, нигде не постоји толики степен блискости као код моравске и сремске Раванице. То иде дотле да се кнез Лазар почиње сматрати и оснивачем манастира Врдника. Од тога не беже ни састављачи званичног описа фрушкогорских манастира, насталог по налогу карловачког митрополита Павла Ненадовића. Ту се за овај манастир каже: „Здатељ же јего свети кнез Лазар сербски (иже њине в том храмје в кивотје нетљено лежит). По њему бист ктитор први Недељко Стојановић, житељ вароши Футога...“. Не чуди што и народна песма у оснивачу манастира види кнеза и чак зна како тече разговор око планирања градње:

Нос’те благо низа Сријем равни

Ка Врднику под гору Врушкињу

Сазиђ’те ми цркву Раваницу

Раваницу моју задужбинуАо Врушка висока планино

У тебе и слава и красота

Сва лепота у тебе почива

Ту су места свети изабрали

Манастире за њи поправили.У току аустријско-турског рата (1788–1791), код нас познатог као Кочина крајина, као што се може очекивати у општој бежанији која захвата Србе јужно од Саве, раванички монаси знају куда ће - иду у Врдник. Ипак, аустријске власти не дозвољавају да ту сви остану, већ неке распоређују и по другим манастирима. Тада је игуман Раванице Исаија Стефановић, који се поводом повлачења Аустрије из рата обраћа бечком цару: „Поздрављамо те, господаре римског народа! Зашто нам тако урадисте? Ми смо вашу наредбу извршили, Турке смо потукли и велику међусобну кавгу заметнули. Турци сада виде да од ћесареваца нико неће доћи. Окупљају се од Битоља до Ниша да би нас све поробили. Него гледајте да ових дана дођете овамо, иначе нећете наћи у животу ни мушко ни женско, јер ово људство није јединствено, а друго, нема муниције. Одавде су одлазили људи до Битоља, али не могу рећи колико тамо има Турака“.

Тада је манастир Раваница тешко страдао, као и већина храмова београдске области. Разарања су праћена и великим људским жртвама међу српским војницима, али се због брзине обнове о томе мало говорило. Са почетка 1793. године потиче попис драгоцености из овог манастира за које митрополит Стратимировић налаже да још извесно време ради сигурности остану у Врднику. На самом крају, 30. децембра исте године, митрополит дозвољава да део ствари буде враћен у Раваницу. Међу потписима поменутог пописа, поред игумана Исаије, среће се и монах Сава. Када је намеравао да се врати за свој манастир, требало је обезбедити посебну дозволу коју добија „под условом да се кавге и свађе клони и паметно влада“. Следећих година долази до обнове манастира, што је само део општег таласа градње храмова по целој области, о чему сазнајемо из више записа архимандрита манастира Боговађе хаџи-Рувима и Мемоара проте Матије Ненадовића.

На првој скупштини устаника о Васкрсу 1804. године, одржаној у Остружници среће се „у име монашког клира“ Сава и Јосиф, игумани Раванице и Каленића. Није случајно да, сем ове вести из прве године буне, нема других података о игуману Сави. Као и у време Кочине крајине, водећи људи Цркве имају велику улогу само у почетку, а касније ту улогу преузима држава.


После 1806. г, након оправка Манасије, врше се радови и на Раваници. У току устанка прелази из фрушкогорског манастира Врдника јеромонах Исаија Гавриловић. То је у вези са познатом Тицановом буном у Срему 1807. године. Намесник Исаија остаје код устаника до пада њихове државе 1813. године, када бежи са мноштвом осталих у Срем. Током детаљне истраге коју спроводи аустријска власт поводом Тицанове буне његово име се чешће среће по судским актима. По његовом повратку у Срем, поновљена је истрага поводом његовог учешћа у буни од пре шест година која се свршила тек 1815. године. О животу манастира у време устанка има неколико вести из каснијег времена. Тако се у време кнеза Милоша врши поправка крста, који је „још пре Карађорђевог времена окован у Панчеву“. На период устанка подсећа и Јоаким Вујић при свом обиласку манастира 1826. г: „У време рата Јосифа цесара и српског вожда Георгија Петровића јесте иста црква многократно паљена и рушена била; у њу су Турци с насилијем улазили, светитељима очи боли и парали, сено и дрва унутра уносили, пак изнутра цркву потпаљивали, како и данашњим даном на зидовима видети се може. У цркви су мошти Ромила Синаита“. Поводом блискости Раванице и Врдника која се одржава преко моштију светог кнеза Лазара, треба поменути фаму која допире до бечке власти, како је о Видовдану 1811. године у овом манастиру дошло до сусрета вође устанка Црнога Ђорђа и карловачког митрополита Стратимировића. Ђорђе се ту појављује са пратњом од чак педесет војника. Наређена је провера, али она није дала ништа конкретно.

Кобне 1813. године са осталима бежи и игуман Сава. Карантин је издржао код манастира Фенека, а затим је намеравао да се насели, по угледу на своје претходнике у манастиру Врднику, „како што су прежњег бекства здје прибежавали“. О томе сазнајемо из писма игумана манастира Врдника Софронија Вујића, упућеног конзисторији у Карловцима. Иако су постојале традиционалне везе између две обитељи и спремност монаха сремске Раванице да избеглу сабраћу приме, за то је била потребна дозвола конзисторије. Раније су за боравак у Врднику била предвиђена два студеничка монаха, те игуман Софроније моли да уместо њих дођу Раваничани.

Игуман Сава стигао је у манастир Врдник 30. октобра, али ту није дуго боравио. Из пописа са њим донетих манастирских и личних ствари види се да је он умро пре априла 1814. године. Исто тако, сазнајемо да је у време смрти са собом имао триста један грош. У пролеће следеће године стиже монах манастира Раванице Јосиф Станисављевић да преузме манастирске утвари. Уз враћене ствари прилаже се и препис записника. Наглашава се у писму игумана Софронија за митрополита Стратимировића да се не враћају сви предмети, већ део њих остаје похрањен у ризници манастира Врдника. Много ово подсећа на помињани попис из времена Кочине крајине, рађен по налогу истог митрополита. И уз писмо митрополиту Стратимировићу прилаже се један препис записника.

Међу избеглима из Раванице налази се и Јоаникије Феодоровић, пострижник овог манастира, родом из Москве. Само је по себи занимљиво да руски монах дође у земљу устаника у време када је сан сваког српског монаха био да посети Русију. Крајем 1814. године игуман манастира Јаска Дионисије Чупић јавља конзисторији како монах Јоаникије жели да буде примљен у братство тога манастира, где је дошао пре десет месеци на боравак као избегли монах, а сада жели ту да остане. Јоаникије је описан као ревносни посетилац цркве, несвадљив и послушан, те га стога игуман радо прима у заједницу. Уз писмо је приложена и молба монаха Јоаникија по којој он жели да буде прибројан братству „док је Србија под игом Агарена, а када Србија припадне Аустрији или Русији, тад бих ја прешао у манастир свога пострига“.  


© 2005—2014 Православље
Сва права задржана.
latinica