Vaspitavanje dece u veri pravoslavnoj

Mnogim majkama i očevima sam govorio da duhovno uzrastanje deteta započinje u majčinoj utrobi i da - ako majka živi u Hristu, ako živi čistim i molitvenim životom, ako prima sv. Tajne - onda i detence učestvuje u tome, jer je tokom svih tih meseci koji prethode njegovom rođenju dete jedno sa majkom i oni se ni na koji način ne mogu razdvojiti. Osim toga (premda to nije moje iskustvo, jer usled životnih okolnosti nisam dobio nikakvo religiozno vaspitanje po tom pitanju), čini mi se da je veoma važno šta dopire do duše toga deteta i neposredno nakon rođenja, ali ne putem umnog poimanja, nego kroz neko čulo, pošto dete još ništa ne razume.

Svakoga dana kad majka nad njim čita molitve, kada peva crkvene pesme ili kada jednostavno peva naše narodne pesme čijim posredstvom duša na neki način počinje da se uobličava, ta majka je već započela sa ljudskim i duhovnim vaspitavanjem deteta.

Ono što sam rekao o svetovnim pesmama, doživeo sam pre četrdesetak godina kao zadivljujuće otkriće: otvorili smo ovde rusku školu i nju je pohađala i jedna devojčica (ona je sada pomoćnica starešine u našoj parohiji i ima sopstvenu decu i unuke) koja u to vreme još nije u potpunosti pronašla sebe. Govorila je ruski i znala je da je Ruskinja; međutim, kako mi je sama kasnije priznala, kada je dospela u tu rusku školu i kad su počeli da je uče ruskim pesmama, sa njom se nešto dogodilo. U njenoj duši su se probudile i zatreperile strune koje su do tog vremena umrtvljeno spavale; ona je iznenada oživela u onoj meri i dubini kakvu ranije nije poznavala. Zato mi se čini da je veoma važno da deci pevamo i ruske i crkvene pesme.

Vaspitanje sopstvenim nadahnućem

Još jednom ću ponoviti: važno je da deca pevaju crkvene pesme kako bi, i onda kad još ništa ne razumeju, slušala svete molitvene reči. Pored toga, ono što je rečeno iz duše u dušu nije isto što i stvari koje su utvrđene (crkvenim) ustavom. Nije, dakle, dovoljno da se nad detetom pročitaju jutarnje ili večernje molitve: treba ih izgovoriti tako da one dopru do neke njegove dubine, iako ih dete još ne poima umom. Čini mi se da je to najvažnija stvar.
Osim toga, smatram da bi dete trebalo vaspitavati i primerom i sopstvenim nadahnućem. Ako mu roditelji samo govore o tome kako bi trebalo da se ponaša zato što je pravoslavac ili što je Rus, kako bi trebalo da postupa ili ne postupa zato što je hrišćanin, za njega će i pripadnost ruskom narodu i pripadnost Pravoslavlju jednostavno postati svojevrsna tamnica: to je nešto što ga sprečava da živi! Detetu bi trebalo govoriti kako može da uznapreduje ukoliko postane slično onim ljudima koji i nama samima mogu da posluže kao primer. U žitijima svetih postoji dovoljno dece koju možemo da pomenemo i za koju možemo da im ispričamo kakva su bila. Pored toga, detetu ne bi trebalo pominjati stvari koje su za njega neshvatljive i koje mu se, naravno, nikada neće dogoditi. Priča o tome da je neko dete učinilo čudo nije ni najmanje uverljiva za drugo dete, jer zna da ono samo nikada nikakvo čudo nije izvršilo. Međutim, može se govoriti o tome kakva je bila njegova ličnost, kakva hrabrost, lepota, ljubav i samopožrtvovanje - to su najlepše ljudske osobine o kojima bi upravo i trebalo govoriti detetu.
Najzad, trebalo bi da dete bude u mogućnosti da, pogledavši svoje roditelje, uoči da u njima živi upravo ono o čemu govore. Oni su verovatno nesavršeni, i dete to sasvim dobro shvata, ali oni nastoje da žive po veri i to čini smisao i sadržaj njihovog života, a to je nešto sasvim drugo. Potrebno je da dete vidi njihovu dobrotu i čestitost, odnosno one osobine koje su jednostavno ljudske, ali koje su već na granici svetosti, ukoliko ih dotakne iskrica Božja.
Razume se da bi dete u jednom trenutku trebalo da dozna za Hrista, za apostole, za ranu Crkvu i za Crkvu uopšte, za bogosluženja. To bi, međutim, trebalo učiniti tako da to za dete bude otkrivenje i radost, a ne samo još jedna lekcija koja se mora naučiti. Zbog toga detetu o veri ne bi trebalo pričati kao o nečemu što mora naučiti, nego onako kao što i o hiljadama drugih stvari pričamo našoj deci ili prijateljima: o onome što nam se dogodilo, što nas uznemirava, što je za nas interesantno, prekrasno ili strašno. Dete može to da razume: ako oseti da majka, otac, baka i svi oko njega tako reaguju na ono o čemu govore, onda će i ono reagovati, takođe će ga obuzeti slično raspoloženje. Međutim, ma kako da razradimo lekciju, ma kako da ona bude visokoumna i blistava, bolje je da se ne trudimo na taj načnn.
Sećam se jednog primera: u Parizu je boravio jedan poznati sveštenik i blistavi propovednik. On je i kao ličnost bio veoma slavan: njegove propovedi namenjene odraslima bile su ubedljive i prepune snage, ali se nikada nije bavio decom. Pozvali su ga da gostuje u Ruskom učeničkom pokretu, u nedeljnoj školi, i da tu održi javno predavanje. Decu su smestili u sredinu prostorije, dok su se vaspitači i učitelji rasporedili oko njih, i sveštenik je započeo predavanje. Kad je izlaganje bilo završeno, sve odrasle osobe bile su oduševljene, jer je sve bilo tako skladno, logično, snažno i reljefno. Lav Aleksandrovič Zander je prišao jednom sedmogodišnjaku i upitao: „Kako se tebi dopalo predavanje?“. Dečak je odgovorio: „Bilo je lepo, ali je šteta što ovaj baćuška ne veruje u ono što govori“. To, naravno, nije bila istina, jer je sveštenik verovao u svaku reč koju je izgovorio; međutim, govorio je tako što su reči izvirale iz njegovog uma, a predavanje je bilo tako konstruisano da uopšte nije dopiralo do srca.
Ponekad, međutim, i nešto što je veoma jednostavno, dosegne do srca. Sada se prisećam i jednog sveštenika koji me svojevremeno silno iznenadio, ali kojega sam razumeo tek decenijama kasnije. Bio sam tada dečak od 10-11 godina i boravio sam u dečjem kampu. Sa nama je boravio sveštenik za kojeg smo verovali da je veoma star. Tada mu je bilo oko 30 godina, ali je imao dugu kosu i bradu i podsećao nas je na naše dede. Međutim, u njemu me je zaprepastilo i zbunilo to što je sve nas bez izuzetka (a to sam shvatio tek posle mnogo godina) voleo ljubavlju koja se nije menjala: kada smo bili dobri, ta ljubav se projavljivala kao likovanje, a u slučaju našeg nevaljalstva kao tuga, ali se nikada nije smanjivala. Tada sam to primetio i bio sam zbunjen, ali kao desetogodišnjak nisam bio u stanju da to razumem. Kasnije mi je postalo jasno: na taj način nas ljubi Bog. Njegova ljubav se ne menja: međutim, kada bivamo nedostojni samih sebe, to za Njega znači žalost koja se, u krajnjem slučaju, završava raspećem na Golgoti. Naprotiv, kada smo dostojni sebe, to za Njegovu ljubav znači likovanje.
Od tog vremena su prošle godine, i tog sveštenika sam ponovo sreo tokom službe Iznošenja Plaštanice. Tada sam već bio mladić, okupili smo se oko plaštanice da se pomolimo. On je ušao, pao na kolena pred plaštanicom i dugo ostao u tom položaju, dok smo svi mi stajali. Zatim je ustao, okrenuo se prema nama sa licem oblivenim suzama i rekao: „Hristos je danas radi nas umro. Plačimo...“. Opet je zaplakao. To ni najmanje nije bilo sentimentalno. Shvatili smo da je Hristova smrt za njega toliko realna da je u stanju da plače, ali ne nad Hristom, nego nad tim što smo mi uzrok Njegove smrti. To je način na koji dete možemo naučiti da shvati ono što rečima ne možemo da objasnimo.
Pored svega toga, dete bi, naravno, tebalo i poučavati. Čini mi se da i u tome postoje dva momenta. Prvi momenat se odnosi na to da je čitava porodica dužna da ga sve vreme poučava. To ne znači da bi mu neprestano trebalo ponavljati božanske istine, nego da bi ga trebalo učiti primerom i onim jezikom koji i inače koristimo. I za to mogu da vam iznesem primer: za vreme okupacije, Nemci su iz Rusije odvodili decu koju su koristili za rad. Jednom mom prijatelju, izvesnom Vanji koji je kasnije, u Americi, postao episkop Silvestar, bio je dopušten pristup ovoj deci, budući da je govorio nemački. Među tom decom susreo je i dečaka od 10-11 godina koji ga je silno iznenadio: misli tog dečaka kao da su bile uobličene Jevanđeljem, i on je često upotrebljavao one forme reči koje, istina, nisu bile jevanđelski citati, ali su toliko podsećale na jevanđelsku misao da ga je moj prijatelj jednom prilikom pozvao na stranu i upitao: „Slušaj, ti si tako mali, kako je moguće da tako dobro poznaješ Jevanđelje?“. Dečak je odgovorio pitanjem: „A šta je to Jevanđelje? Nikad za to nisam čuo!“. Vanja mu je tada rekao: „Jevanđelje je knjiga u kojoj se govori o životu i učenju Isusa Hrista“. „A ko je to?“ Nastavivši da ga propituje, Vanja je doznao da su roditelji ovog dečaka bili verujući. To se događalo u Staljinovo vreme, kada je bilo veoma opasno da dete dobije ma kakvo religiozno vaspitanje. Moglo se dogoditi da ga, kao i ostalu decu, u školi upitaju: „Da li ti znaš ko je Bog? Gle, pa ti to znaš!“, i na taj način bi primorali dete da oda roditelje. Roditelji su, međutim, postavili kao pravilo da nikada, ili bar nikada pred detetom, ne govore ništa što ne bi bilo saglasno s jevanđelskim istinama. Ovaj dečak je, dakle, Jevanđelje usvojio kao životnu normu, a ne kao učenje nekih ljudi o nekome ili o nečemu, prihvativši da „tako ljudi razmišljaju“ ili da „tako osećaju moji roditelji“. Kad mu je vladika Silvestar dao Jevanđelje, dečak je počeo da ga čita: „Da, da, evo, upravo je tako...“.
To je najistinitije vaspitanje koje se može ponuditi detetu. Kada, pak, dete uvidi da roditelji na svom nivou žive na jedan način a da, kada se spuste na njegov nivo, počinju da žive drugačije, ono stiče ubeđenje da je sve to laž i falsifikat, da je celokupno religiozno vaspitanje samo sredstvo da zadobiju vlast nad njim. Može se dogoditi da ne posluša roditelje, i oni će mu reći: „Kazniće te Bog“, što zvuči mnogo ubedljivije.
Drugi momenat je škola, a posebno parohijska škola (veronauka). Ovde postoji nekoliko stvari. Kao prvo, ponavljam ono što sam već rekao: istine vere ne mogu se predavati onako kao što se predaju istorija ili geografija, one se moraju predavati kao sam život. Kada se dogodilo da su u Ruskoj gimnaziji u Parizu na ispitu zatražili od jednog učenika da govori o trećem putovanju apostola Pavla, slegnuo sam ramenima i pomislio: „Kakve veze ima treće putovanje apostola Pavla sa spasenjem duše ovoga deteta?“. Ni ja sam pojma nemam o tome, odavno sam to zaboravio, jer mi nikada nije bilo interesantno. Apostol Pavle mi je, naravno, uvek bio interesantan, ali su me mesta u koja je odlazio zanimala samo zbog onoga što se tamo dogodilo. Zbog toga je i predavanje i učenje napamet sveštene istorije kao obične povesti sasvim neplodno. Osim toga, u sveštenoj istoriji postoje momenti kada se može učiniti da kazivanje nema nikakvog smisla. Uzmite, na primer, povest o Samsonu. Samson je zbog voljene žene odsekao kosu i bio lišen svoje snage. Kako će dete na to reagovati? Shvatiće da je to neka magija, da je Samsonova kosa imala neku magijsku silu. Međutim, radi se o tome da su dugu kosu nosili samo oni koji su bili posvećeni Bogu. U trenutku kad je Samson odsekao kosu i odbacio je, ta posvećenost Bogu se okončala i božanska sila je odstupila od njega. Postoje, dakle, dva načina na koja se može pripovedati o Samsonu - prvi je nezgrapan i niko neće poverovati u njega, ili će poverovati onako kao što poveruju u narodnu bajku: „bajka i ništa više“, dok je drugi način pripovedanja preispunjen smislom.

Učenje kroz razgovor

Govoriću vam o tome kako sam ja predavao. Znam da ljudi predaju na različite načine; ja sam šest godina predavao jednoj grupi ovde (tj. u Engleskoj), a pre toga sam predavao grupama u Francuskoj. Evo kako smo razgovarali: uzimali smo nedeljno Jevanđelje, tj. onaj tekst koji će sutra biti pročitan (okupljali smo se subotom) i ja sam ga prepričavao što je moguće življe i reljefnije. Pridržavao sam se Jevanđelja i ništa nisam niti dodavao niti oduzimao, ali nisam ni koristio one reči ili fraze koje su deci strane i nerazumljive. Trudio sam se da od kazivanja načinim nešto živo i za njih interesantno. Zatim sam im postavljao pitanje: šta vi o tome mislite? Tokom časa smo razmenjivali mišljenja. Grupu su činila deca od šest do četrnaest godina, i ispostavilo se da i neki malo manje nadareni četrnaestogodišnjak može ponešto da nauči od bistrog šestogodišnjaka, zbog čega sam podržavao tu razmenu mišljenja. Deca su se trudila da shvate o čemu se tu govori, kako je i zašto to moglo da se dogodi, a zatim i kako da to primene ili kakve zaključke odatle da izvedu za svoj sopstveni život. Na kraju bismo taj tekst pročitali na crkvenoslovenskom ili na ruskom jeziku, da bi ga prepoznali onda kad ga budu čuli u hramu, da bi svaka reč bila kao ruka koja dotiče strune njihovih duša, i da bi posle tog dodira njihove duše zapevale.
Evo, rekao sam „da bi duše zapevale“ i setio sam se još nečega. Imao sam tada 19 godina i dogodilo se da sam u jednoj pariskoj crkvi u pevnici čitao zajedno sa veoma starim monahom, đakonom ocem Jefimijem. Čitao je tako brzo da čak ni očima nisam mogao da pratim tekst u knjizi. Kada se služba završila, rekao sam mu (a znate da sa 19 godina ponekad umemo da budemo veoma drski): „Oče Jefimije, danas ste mi ukrali celu službu, a što je još gore, verovatno ste je ukrali i samome sebi, jer niste mogli da razumete ništa od onoga što ste pročitali!“ On je zaplakao i rekao: „Oprosti mi! Vidiš, mene su kao petogodišnjaka iz sela odveli u manastir, jer nisu imali čime da me prehrane. Sve ove svete reči sam najpre slušao, zatim čitao i na kraju pevao, i to preko 80 godina; sada, kad vidim reč, i pre nego što je izgovorim, kao da neka ruka u mojoj duši dotakne strune i vascela moja duša poje pred Bogom!“. „Kako sam ja jadan!“, pomislih. „Moje oči preleću preko reči, a ja se ni na koji način ne odazivam, retko mi se dogodi da mi duša zbog nečega zatreperi, a on samo pogled baci na reči i njegova duša zapeva kao harfa..!“. To je veoma važno.

Rešavanje moralnih problema

Između ostalog, dok smo boravili u školi, postavljao sam deci i moralna pitanja, odnosno, pitao sam ih šta im se događalo protekle nedelje: da li su se s nekim posvađali, da li su nekoga prevarili, da li su nešto ukrali i slično. Zatim bismo započeli sa moralnim razmatranjem takvog postupka. „Ti se, Andrej, nisi samo igrao loptom u dvorištu, nego si namerno dozvolio da lopta udari u prozor. Zašto? Šta te na to podstaklo?“ On bi odgovorio, drugi dečak bi nešto dodao, i tako bismo poveli razgovor. Šta je u svemu tome bilo poučno? Naravno, ne to što je on razbio prozor, nego što bi tokom razgovora neko dodao i stvari koje su se mogle povezati sa Svetim Pismom. Ja bih ih tada prekinuo i govorio: „To kažeš ti, a pre tebe je to izrekao apostol Pavle, hajde da pogledamo knjigu... Ti si tako rekao? To je u Jevanđelju izrečeno mnogo pre tvog rođenja“, itd. Tako smo postepeno, polazeći od prestupa ili od nekih radosnih događaja, u život uplitali i jevanđelske povesti, apostolske reči, Hristove zapovesti, Njegov primer. Mislim da se u tome sastoji religiozno vaspitanje deteta u školi.
Osim toga, takav postupak ima i drugu dimenziju. Ako je škola organizovana tako da predstavlja istinsko druženje među decom, tj. dece jedne sa drugima i dece sa predavačima, onda je to mesto gde mogu da se nauče onim dimenzijama života koje na ulici nećeš pronaći: prijateljstvu, odanosti, pravednosti, itd. Ako stvaramo takvu sredinu, moći ćemo postepeno da stvorimo takvu zajednicu dece koja će, izrastajući prvo u omladinu, a potom i u zrele ljude, biti svesna (ali ne zato što su ih dresirali, nego zato što su ih od detinjstva tome učili i što su to usvojila) da svet u kojem žive mora postati drugačiji.
Najzad, kada izađu iz perioda detinjstva, pred njima će se neminovno, pre ili kasnije, pojaviti moralni problemi. Ako nikada nisu živeli u jednodušnoj i jednomislenoj sredini, i to sredini koja je jednomislena sa Hristom, jednomislena za Bogom, oni će savet potražiti na ulici i kod školskih drugova, a zatim dobiti odgovore koji bi mogli biti sasvim destruktivni. Ako je, pak, u parohijskoj školi stvoreno istinsko prijateljstvo, i to prijateljstvo koje hoće da gradi život (a život se može graditi na svakom nivou i u svakom uzrastu), onda će poći kod svojih i oni će mu tada reći: ne, ne treba tako, bićeš nedostojan samoga sebe i našeg prijateljstva, nećeš biti dostojan da se nazoveš pravoslavcem... To bi moglo da pomogne čoveku da, u trenutku kada počne da pada na kolena, stane na sopstvene noge. Zato mi se čini da crkvena škola (veronauka) u tom pogledu može da odigra ogromnu ulogu - ne zbog toga što ćeš tu naučiti o konkretnim činjenicama Hristovog života, nego zbog onoga što ti ona daje. Ona devojčica koju sam ranije pomenuo, a čija je duša oživela kada je čula ruske pesme, rekla je nekome od odraslih: „Znate, otac Antonije nas nikada ničemu ne uči, ali nas tako nadahnjuje Jevanđeljem da sami počinjemo da učimo iz njega!“. Ako ih ne nadahneš, onda će, čim prestaneš da govoriš, sve zamreti u tišini.
                                                                                                                      Prevod sa ruskog izvornika Antonina Pantelić